Asteroid 2005 YU55

Asteroid 2005 YU55 neće udariti u Zemlju, ali će proći prilično blizu nje što će biti još jedan dokaz da se naša planeta nalazi u opasnoj zoni u kojoj vrtoglavim brzinama juri hiljade malih tela. Udar bilo kog od njih može da ima tragične posledice. Udar manjeg tela, nekoliko desetina metara u prečniku, izaziva lokalne posledice. Udar većeg, prečnika nekoliko stotina metara, menja istoriju čovečanstva. Još veće telo utiče na čitav živi svet. Na ovu opasnost astronomi decenijama opominju. Oni vole da kažu: nije pitanje da li će neki asteroid pogoditi Zemlju, pitanje je samo kada će to biti.

Prolaz asteroida 2005 YU55 pored Zemlje 2011. godine

Ovog puta smo, kažu stručnjaci Nase, bezbedni. Šta više, asteroid 2005 YU55 neće praviti porlblema ni sledećim generacijama u narednih 100 godina. Ipak, on je smešten u kategoriju potencijalno opsanih malih tela jer na svom putu oko Sunca prolazi blizu Zemlje. Njegov perihel (najbliža tačka na orbiti oko Sunca) je 0,65241 AU (astronomska jedinica, tj. srednje rastojanje Zemlje od Sunca), a afel (najdalja tačka od Sunca) 1,6329 AU i po tome pripada familiji Apolo. Drugim rečima kružeći oko Sunca ovaj astroid jednoog dana može zaista da se sudari sa Zemljom. (O orbitama i familijama asteroida imate ovde)

Prema podacima koje je objavila Nasa, prečnik astroida je oko 400 metara, oblik mu je gotovo sferan, oko sebe se obrne jednom u 20-tak sati, vrlo je taman (klasa C – potražite ovde). Otkriven je 28. decembra 2005. godine sa Steward opservatorije u Arizoni, a 9. novembra u 00:28 sati će proći na 324 600 kilometara od nas. To je otprilike 0,85 % rastojanja Zemlja – Mesec. Biće to najbliži prolaz nekog tela prečnika više stotina meata u poslednje tri decenije. Sledeći blizak prolaz ovog asteroida biće 2028. kada će proći na još manjem rastojanju: 248 000 km od Zemlje. U trenutku najbližeg prolaza ove godine asteroid 2005 YU 55 će imati magnitudu 11 što će ga činiti vidljivim za amaterske teleskope od 15 cm pa naviše.

Za astronome prolet rečenog asteroida je sjajna prilika da prikupe naučne podataka o njegovoj površiini i sastavu te će ga oni posmatrati sa dve čuvene opservatorije. To su radio-teleskopi Goldstone (70 metara prečnika antene) u Kaliforniji i famozni radio-teleskop od 304 metara, Arecibo u Porto Riku.

Na kraju hajde da kažemo i nekoliko tračeva. Priča se po pijacama da će ovaj asteroid na planeti izazvati zemljotrese, plimske fluktuacije i atmosferske poremećaje. Nemojte nasedati na glasine: ništa od toga se neće desiti. Asteroid ima suviše malu masu da bi na tom rastojanju izazvao bilo šta uočljivo na Zemlji.

Preuzeto sa: astronomija.rs

Crne rupe, nove standrardne ‘sveće’

Crne rupe, nove standrardne ‘sveće’ za premeravanje kosmosa

Novi metod utvrđivanja ekstremnih udaljenosti

Astronomi su dobili novu ‘alatku’ u svojoj kosmičkoj ‘kutiji za alat’ koja će pomoći da se preciznije izmeri udaljenost objekata van naše galaksije. Metod se zasniva na premeravanju poluprečnika jezgra, svetlih, divljih područja u centru dalekih galaksija.

Potreban nam je jedan takav odometar  da bismo bolje razumeli odnos prostor-vreme-materija na skali čitave Vasione i rešimo misterije poput one u vezi prirode tamne materije, za koju verujemo da je uzrok ubrzanog širenja Vasione.

Već četiri decenije astronomi pokušavaju da ove sjajne baklje iskoriste kao markere za kosmička premeravanja. Naučnici iz Centra za tamnu kosmologiju sa Univerziteta Kopenhagen (University of Copenhagen’s Dark Cosmology Centre), i njihovi saradnici, veruju da su konačno smislili kako da se to izvede. Sjaj aktivnog jezgra zavisi od polouprečnika regiona vrelog gasa koji okružuje crnu rupu. Kada se izmeri poluprečnik, biće mnogo lakše utvrditi koliki je stvarni sjaj u odnosu na prividni, što zavisi direktno od udaljenosti. Objekte u našoj galaksiji, čija svojstva koristimo za utvrđivanje stvarne luminoznosti nekog drugog sličnog objekta u dalekim galaksijama, nazivamo standardne ‘sveće’.

„Ova povezanost poluprečnika sa sjajem dozvoljava nam da zaključimo da aktivna galaktička jezgra možemo da prihvatimo kao standardne ‘sveće’,“ kaže Kelly Denney post-doktorant sa Centra, autor studije koja će se pojaviti u Astrofizičkom žurnalu.

Za sada, standardne ‘sveće’ kojima utvrđujemo udaljenosti objekata van naše galaksije jesu supernove tipa 1a i cefeide, promenljive zvezde čiji sjaj možemo da predvidimo, ali su dobre samo za merenje udaljenosti objekata koji su tu bili kada je Vasiona bila približno 4 milijarde godina stara. Aktivna galaktrička jezgra doprineće preciznijem merenju udaljenosti objekata iz vremena kada je Vasiona bila tek 1.5 milijardu godina stara.

„Uglavnom se oslanjamo na supernove, ali biće stvarno lepo da dobijemo još jednu nezavisnu potvrdu kosmoloških parametara“, kaže astrofizičar Bradley Peterson sa Ohio državnog instituta. „Stvarno sam uzbuđen“.

Tehnikom ‘mapiranje odjeka’ (reverberaton mapping) meri se koliko je fotonima iz neposredne okoline crne rupe trebalo da se ponovo pojave – nakon što su ‘prošišali’ kroz vreo, gasoviti vrtlog koji okružuje crnu rupu. Pošto svetlost putuje konstantnom brzinom, astronomi mogu da utvrde poluprečnik gasovitog regiona a potom izračunaju stvarnu luminoznost aktivnog galaktičkog jezgra.

Ceo poduhvat je prilično škakljiv posao, između ostalog i zato što rezultate ovakvih merenja sjaja aktivnog jezgra kontaminira sjaj zvezda galaksije domaćina. Ali tim je dobio podatke astrofizičara Misty Bentz sa Georgia State Univerzity u kojima su korigovani efekti sjaja sa okolnih zvezda, a tu su i Denneyjeva precizna merenja poluprečnika.

„Ovo je stvarno dobra ideja“, kaže Bentz. „Ali treba poboljšati još par stvari, pre nego što krenemo da poredimo rezultate sa onim od supernovih, i neke duge“.

Denny kaže da tim planira da usavrši metod posmatranjem još nekoliko galaksija i, ako dobiju pristup Huble Space Telescope, i cefeida, promenljivih zvezda.

Peterson procenjuje da će proteći barem još jedna decenija da metod uhvati korak sa zajednicom astrofizičara. Toliko će potrajati i dodatno prikupljanje podataka, usavršavanje instrumenata za merenja i uklanjanje smetnji od ‘buke’ iz pozadine u rezultatima.

Ipak, u timu preovlađuje optimizam i ubeđeni su da će aktivna galaktička jezgra postati nove standardne ‘sveće’ kojima ćemo meriti udaljenost dalekih objekata, zato što su brojnija i vidljivija od standardnih zvezda. „Moglo bi da se desi da metod postane jedna velika ‘prečka na lestvici udaljenosti’,“ kaže Bentz. „Dovelo bi se sve na istu skalu, umesto što koristimo jednu stvar da izmerimo nešto drugo a to onda za nešto treće… Bila bi manja verovatnoća da je negde nešto pošlo naopako“.