Asteroid 2005 YU55 neće udariti u Zemlju, ali će proći prilično blizu nje što će biti još jedan dokaz da se naša planeta nalazi u opasnoj zoni u kojoj vrtoglavim brzinama juri hiljade malih tela. Udar bilo kog od njih može da ima tragične posledice. Udar manjeg tela, nekoliko desetina metara u prečniku, izaziva lokalne posledice. Udar većeg, prečnika nekoliko stotina metara, menja istoriju čovečanstva. Još veće telo utiče na čitav živi svet. Na ovu opasnost astronomi decenijama opominju. Oni vole da kažu: nije pitanje da li će neki asteroid pogoditi Zemlju, pitanje je samo kada će to biti.
Prolaz asteroida 2005 YU55 pored Zemlje 2011. godine
Ovog puta smo, kažu stručnjaci Nase, bezbedni. Šta više, asteroid 2005 YU55 neće praviti porlblema ni sledećim generacijama u narednih 100 godina. Ipak, on je smešten u kategoriju potencijalno opsanih malih tela jer na svom putu oko Sunca prolazi blizu Zemlje. Njegov perihel (najbliža tačka na orbiti oko Sunca) je 0,65241 AU (astronomska jedinica, tj. srednje rastojanje Zemlje od Sunca), a afel (najdalja tačka od Sunca) 1,6329 AU i po tome pripada familiji Apolo. Drugim rečima kružeći oko Sunca ovaj astroid jednoog dana može zaista da se sudari sa Zemljom. (O orbitama i familijama asteroida imate ovde)
Prema podacima koje je objavila Nasa, prečnik astroida je oko 400 metara, oblik mu je gotovo sferan, oko sebe se obrne jednom u 20-tak sati, vrlo je taman (klasa C – potražite ovde). Otkriven je 28. decembra 2005. godine sa Steward opservatorije u Arizoni, a 9. novembra u 00:28 sati će proći na 324 600 kilometara od nas. To je otprilike 0,85 % rastojanja Zemlja – Mesec. Biće to najbliži prolaz nekog tela prečnika više stotina meata u poslednje tri decenije. Sledeći blizak prolaz ovog asteroida biće 2028. kada će proći na još manjem rastojanju: 248 000 km od Zemlje. U trenutku najbližeg prolaza ove godine asteroid 2005 YU 55 će imati magnitudu 11 što će ga činiti vidljivim za amaterske teleskope od 15 cm pa naviše.
Za astronome prolet rečenog asteroida je sjajna prilika da prikupe naučne podataka o njegovoj površiini i sastavu te će ga oni posmatrati sa dve čuvene opservatorije. To su radio-teleskopi Goldstone (70 metara prečnika antene) u Kaliforniji i famozni radio-teleskop od 304 metara, Arecibou Porto Riku.
Na kraju hajde da kažemo i nekoliko tračeva. Priča se po pijacama da će ovaj asteroid na planeti izazvati zemljotrese, plimske fluktuacije i atmosferske poremećaje. Nemojte nasedati na glasine: ništa od toga se neće desiti. Asteroid ima suviše malu masu da bi na tom rastojanju izazvao bilo šta uočljivo na Zemlji.
U Suitlandu, malom vašingtonskom predgrađu, nalazi se jedno skriveno skladište Smitsonijanovog muzeja, u kome se kriju neka od inženjerijskih čuda vezanih za trku u osvajanju kosmosa.
Sva ta čuda su mnogo manjih dimenzija od džinovskih raketa i elegantnih svemirskih brodova koji su nosili ljude na orbitu i Mesec. I mnogo su mekša. Radi se o svemirskim odelima koja su održavala astronaute u životu kada su napuštali Zemlju.
Većina skafandera iz kolekcije Nacionalnog muzeja za vazduh i svemir, koja broji oko 300 odela, nalazi se upravo ovde, i leže u pet čeličnih polica u jednoj velikoj klimatizovanoj prostoriji. Svaki od njih je pokriven muslinskim pokrivačem, dajući sobi jezivi izgled neke mrtvačnice ili poslednjeg boravišta članova nekakvog tajanstvenog svemirskog kulta.
Između ostalih, tamo leži skafander iz programa „Mercury“ koji je nosio Scott Carpenter, četvrti Amerikanac u svemiru, čija se reflektujuća površina svetluca ispod pokrivača. Tamo je i odelo iz „Apolla 11“ koje je nosio Neil A. Armstrong, a koje izgleda jednako iznošeno kao i onda kada je 1969. godine Niel napravio svoj mali korak na Mesecu, jer su mu ljudi iz Nase svojevremeno oštetili površinu neadekvatnim čišćenjem. Na polici pored leži odelo Harrisona H. Schmitta iz „Apolla 17“, još uvek pokriveno lunarnom prašinom.
Tamo se nalaze i mnoga odela koja nikada nisu poletela u kosmos, kao što je projekat EX-1A iz 1967. sa krofnastim zglobovima, koji su omogućavali pun raspon pokreta udova; AX-5[1], koje je izgledalo kao svemirska verzija „Michelin Mana“; i AES (Advanced Extravehicular Suit), koje je skoro čitavo prekriveno tkaninom ispletenom od nerđajućeg čelika. (Izgledalo je neverovatno, i bilo neverovatno skupo.)
Tamo se takođe nalaze i razni dodaci: lunarne čizme sa čeličnim ojačanjima na vrhu; rukavice za prvu američku Orbitnu laboratoriju sa ljudskom posadom (MOL) sa hrapavim palčevima i našivenim čeličnim noktima, sa kojima su astronauti mogli da podignu iglu sa poda, čak i kada je odelo bilo pod pritiskom; dugačke gaće protkane plactičnim cevima, za hlađenje onog ko ih je nosio; i brojne kutije šlemova i kaciga, uključujući i Armstrongovu spoljnu kacigu sa zlatnim vizirom protiv zračenja, za koju su ranije govorili da je ostala na Mesecu.
Svemirski skafanderi će ležati ovde sve do proleća, kada će Smitsonijan organizovati putujuću izložbu fotografija u punoj veličini i rendgenskih snimaka. (Većina odela – naročito ona sa gumenim delovima, koja su tokom decenija postala krta – previše su lomljiva za pokazivanje.) Prošlog meseca, nekolicina ljudi koji znaju najviše o svemirskim odelima okupila se u muzeju radi dogovora o prenosu i prikazivanju ovih uglavnom ličnih artefakata svemirske trke.
„Mnogo od toga je tehnika,“ objasnio je u intervjuu Joseph J. Kosmo, Nasin inženjer koji već 50 godina učestvuje u kreiranju svemirskih odela. „Ali deo toga je takođe i umetnost.“
Probni piloti tokom šezdesetih prikazuju fleksibilnost tadašnjih lakih skafandera tipa „Mark IV“.
Prototip laminatnog odela EX-1A, koji je 1968. proizvela „AiResearch Co.“ Korišćeni su materijali poliester, aluminijum, polimene plastike, itd.
Odelo AX-5 (kompanije „Ames Experimental“), prikazano na izložbi. Njegova težina je
bila 23 kg.
U svojoj osnovi, svemirska odela treba da pomire dve na prvi pogled nepomirljive funkcije: da zaštite astronaute od neprijateljskog svemirskog okruženja, i omoguće onome ko ga nosi pokretljivost i ugodan rad.
„Akcenat je bio u pokušaju da se napravi vrlo mobilan sistem pod pritiskom,“ kaže Kosmo, koji je 1961. godine, diplomiravši fakultet aeronautičke tehnike i tražeći posao, u molbi napisao da bi voleo da radi na „svemirskim odelima, ma šta to značilo.“
Odelo pod pritiskom – gumeni kombinezon sa hermetičkim šlemom – mogućava astronautu da preživi u svemirskom vakuumu. Međutim, kada kombinezon nije pod pritiskom on je skupljen i tada su pokreti u njemu još teži, jer savijanja u zglobovima smanjuju zapreminu i povećava unutrašnji pritisak.
„Kada si pod pritiskom, to je kao da radiš u nekoj kobasici,“ priča dr Joseph P. Kerwin, astronaut koji je radio u misiji „Skylab 2“ 1973. a u „Apollo“ programu – nekoliko godina pre toga – bio je tzv. „suit guy“, astronaut koji je najtešnje sarađivao sa inženjerima zaduženim za svemirska odela[2]. „Čitav trik u dizajniranju svemirskih odela bio je u tome da omogućiš lakše pomeranje zglobova unutar jednog naduvanog balona.“
Zato su inženjeri, uključujući i Kosma, proveli godine u proučavanju anatomije, pokreta i materijala, a sve u cilju da se razviju bolji zglobovi u pregibima odela.
Jedno od rešenja su bili zglobovi u obliku krofni kakve je imalo odelo EX-1A – oni su bili čvrsti, tako da je prilikom pokretanja zapremina u njima bila konstantna, te nije dolazilo do povećavanja pritiska u odelu.
Prva odela, napravljena za „Mercury“ letove u periodu od 1961. do 1963. godine, bila su zapravo unapređene varijante vojnih vazduhoplovnih odela („anti-G“ odela) i bila su jednostavnija, priseća se Amanda Young, koja je provela 15 godina u sređivanju muzejske kolekcije odela, sve do svoje penzije 2009. (Pored par prototipova, kolekcija se završava sa post-Apolo projektima, kao što je „Skylab“; odela koja se koriste u šatlovima i Međunarodnoj svemirskoj stanici još nisu pridodata kolekciji.)
Odela „Mercury“ misija imala su samo dva sloja – kombinezon pod pritiskom od gume i najlonski sloj za zaštitu te gume i održavanje oblika kada je odelo pod pritiskom. (Tanka aluminijumska folija, nalepljena preko najlona, više je služila za ostavljanje utiska nego za pravu termičku zaštitu.)
Kod „Mercury“ odela, kombinezon je služio samo za slučaj opasnosti, poput, recimo, gubitka pritiska u kapsuli, da bi omogućio astronautima da prežive dok se ne vrate na Zemlju. „Sve se svodilo na ’spusti me dole’ sposobnost.“ Pošto se nikada nijedna takva nesreća nije dogodila, nijedno takvo odelo nikada nije bilo isprobano pod pritiskom u svemiru.
Pošto su astronauti u „Mercuryju“ bili bukvalno sabijeni, njihova pokretljivost nije bila od velike važnosti. „Niste morali da pružate ruke u vis, niti da ustajete i šetate okolo,“ seća se Kosmo.
Ali sa prvim svemirskim šetnjama, na letovima dvoseda „Gemini“ sredinom šezdesetih godina, stvari su se promenile, priča gospođa Young, autorica knjige „Spacesuits“ o ovoj muzejskoj kolekciji. „Odela su postala totalno drugačije konstrukcije,“ kaže ona.
Pores zahteva da svemirsko odelo bude pod pritiskom, izlazak van svemirskog broda izlagao je astronaute i mikrometeoroidima[3] – brzim česticama kosmičke prašine koje mogu da probiju svemirsko odelo – kao i ekstremnoj toploti i hladnoći. Zato su našivani različiti slojevi Dacrona, Mylara i sličnih sintetičkih polimerskih materijala, dodavani radi zaštite i izolacije astronauta.
Kako primećuje Youngova, vremenom su uvođene i druge inteligentne izmene. Recimo, „inženjeri su naučili da rajsferšlus na leđima prekriju posebnom trakom materijala, jer kada okrenete leđa Suncu, rajsferšlus se jako zagrevao,“ kaže ona.
A kada su astronauti počeli da rade u kosmosu, konstatovano je da vrlo brzo počinju da se znoje. Vazdušno hlađenje je bilo neadekvatno, priča Kosmo, i ubrzo je razvijena ideja o vodenom hlađenju.
Dugačke gaće (podveš) postigle su veliki uspeš tokom „Apollo“ programa, priča dr Kerwin, opisujući jedan razgovor koji je vodio sa Alanom Beanom, četvrtim čovekom koji je hodao Mesecom. Mr. Bean je tada skakao po površini i ubrzo se „skuvao“ i oznojio, te je okrenuo dugme na svom hladnjaku na rancu sa „slabog“ na „srednje“. Rezultat je bio, pričao je dr Kerwinu, „kao da si skočio u bazen – odjednom mi je čitavo telo bilo obliveno svežinom.“ Koliko se seća dr Kerwin, niko nikada nije probao da pusti hadnjak na najjače.
Sa svojim šetnjama po Mesecu, „Apollo“ program je pred dizajnere skafandera postavio nove zahteve. „Šetnja po Mesecu i zaštita posade unutar komandnog modula dodale su mnogo novih zahteva, često nimalo kompatibilnih,“ objašnjava dr Kerwin.
Odelo je trebalo da bude dovoljno komotno da može satima da se nosi u skučenom prostoru komandnog modula, kapsuli koja je nosila trojicu astronauta ka Mesecu i nazad, ali ne preglomazno, čime bi onemogućavalo posadi da rukuje prekidačima i polugama na kontrolnoj ploči dok su oni bili vezani za svoja sedišta.
Ali šetnja po Mesecu je zahtevala dodatnu zaštitu od temperaturnih promena i mikrometeoroida, a uvek je postojao i rizik od padova i cepanja odela. Zato je s druge strane „Apollo“ odelo moralo da bude kabasto, sa oko 20 slojeva, uključujući i jedan spoljni od Beta materijala[4], koji je bio satkan od Teflonom prekrivenih silikonskih vlakana.
Zato je bio napravljen kompromis, nastavlja dalje svoju priču dr Kerwin. On opisuje jedan incident koji su izazvali članovi posade prvog „Apolla“ sa ljudskom posadom („Apollo 7“) 1968. godine, kojim je komandovao jedan od originalnih sedam „Mercury“ astronauta, danas pokojni Walter M. Schirra. Prilikom jednog testiranja, astronauti su trebali da isprobaju rad u komandnom modulu u skafanderima pod punim pritiskom.
„Wally je poludeo,“ seća se sa smehom Kerwin. „Kada je naduvao svoje odelo, njegov desni lakat se našao ispod levog lakta zapovednika lunarnog modula, Donna Eiselea, koji je sedeo na srednjem sedištu.“ Schirra se na sav glas bunio da nije u stanju da pravilno koristi komande svog svemirskog broda.
„A on je bio jedan od originalne sedmorice –Wally je to stalno isticao,“ priča dr Kerwin.
Kasnije su inženjeri na Schirrino insistiranje ograničili ramenske zglobove na svim odelima, tako da ruke više nisu mogle da se preklapaju. „Ali na taj način su jednim potezom uništili čitavu pažljivo planiranu mobilnost koja će biti neophodna za poslove na Mesecu,“ kaže Kerwin.
Schirrin brod nije trebalo da leti na Mesec, tako da dodatna mobilnost nije bila neophodna. U kasnijim lunarnim letovima, inženjeri su se vratili fleksibilnijim modelima, ali samo za dvojicu astronauta u svakoj misiji – za one koji će da šetaju po površini Meseca. „Pilot komandnog modula nikada nije sletao na Mesec, tako da je njegovo odelo zadržalo ograničene ramenske zglobove,“ priseća se Kerwin.
„To je bio odličan primer u kome se vide sukobljeni zahtevi, a nismo želeli da uništavamo ono najvažnije zarad nečega što je ipak manje važno,“ nastavlja on. Inženjeri su „radili takve stvari sve vreme.“
„I bili su u pravu,“ kaže on. „Ponavljam: uvek su bili u pravu.“
Rendgenski snimak svemirskog odela koje je Alan B. Shepard nosio na Mesecu tokom misije „Apollo 14“ 1971. godine. Kada bi jedno stručno lice šilo ovaj skafander, za njegovu izradu bi mu bilo potrebno oko 2,5 godine (oko 5.000 radnih sati).
Isto Shepardovo odelo onako kako stvarno izgleda. Kada ga je nosio, Shepard je sa 47 godina bio najstariji astronaut u programu. U ovom odelu smo ga gledali kada je igrao golf na Mesecu!
Za svaku pojedinačnu misiju „Apollo“, bilo je potrebno 15 odela. Svakom članu glavne posade je bilo potrebno po 3 odela (jedno za trening, jedno rezervno i jedno za let), plus još odela za „beck-up“ posadu. Njima su trebala po 2 komada (za let i za trening).
German Aerospace Center (DLR) odredio je najvjerojatnije mjesto pada njihove istraživačke letjelice ROSAT u vode Bengalskog zaljeva, izjavio je za medije Johann-Dietrich Worner iz DLR.
Područje pada
Činise kako je letjelica zagrabila guste slojeve Zemljine atmosfere u rano nedjeljno jutro (23. oktobra) oko 03:50 po našem vremenu kako su i ukazivali posljednji izračuni njezne putanje. Zasad nema izvješća potencijalnih očevidaca s plovila ili aviona koji su u tom vremenu bili u blizini mjesta pada fragmenata gotovo dvije tone masivne letjelice. Obzirom na mogućnost pogreške izračunate putanje, mjesto pada fragmenata ROSATa može se protezati par stotina kilometara prije ili poslje markirane pozicije, u svakom slučaju predaleko od kopna Myanmara.
ROSAT je svoju misiju završio na način da nikada nećemo saznati tajnu njegove točne lokacije pada. Punih dvadeset i jednu godinu ova je letjelica bila u svemiru čije je tajne u području X zračenja istraživala više od deset godina pri tomu detektiravši preko 80.000 dotad nepoznatih izvora X zračenja. Na njegovim je istraživanjima i obradi podataka radilo preko 4.000 znanstvenika iz 24 zemlje svijeta. Neki visokoenergetski procesi i pojave u svemiru po prvi puta opažani su upravo zahvaljujući ovoj letjelici.
Prvo lansiranje ruske rakete-nosača (RN) „Sajuz“ (tipa „Sajuz-ST-B“) iz evropskog kosmičkog centra u Kuruu (Kourou), Francuska Gvajana (Guiana) uspešno je obavljeno 21. oktobra 2011. u 14.19 h po Griničkom vremenu.
Sojuz na lansrinoj rampi. Foto ESA
Na vrhu RN su se nalazila dva navigaciona satelita serije „Galileo“. Sateliti su nazvani „Natalija“ i „Thijs“, prema imenima devojčice iz Bugarske i dečaka iz Belgije čija su imena izvučena na javnoj ceremoniji imenovanja prvih evropskih navigacionih satelita.
U prvoj etapi, trostepena RN je izbacila u nisku orbitu univerzalni raketni blok (URB) „Fregata-MT“ mase oko 6,5 tona (od toga, oko 5,25 t otpada na gorivo) sa dva navigaciona satelita. Posle toga je serijom paljenje motora S5.92 URB sa dva satelita (svaki je imao masu nešto ispod 700 kg) prebačen sa niske na visoku kružnu orbitu serijom impulsa.
Sateliti su se oko četiri časa posle lansiranja odvojila od URB „Fregata-MT“ i dospela u planiranu orbitu, na visini od oko 23.000 km iznad Zemlje.
Kao što smo pisali, lansiranje je bilo planirano za 20. oktobar, ali je zbog problema sa jednim ventilom tokom punjenja trećeg stepena tečnim kiseonikom odloženo za 24 časa. Lansiranjem je rukovodio tim „Roskosmosa“, uz sadejstvo tima kompanije „Arijanaspejs“ (Arianespace). Sledeće lansiranje RN „Sajuz“ iz Kurua je planirano za 17. decembar, kada će u orbitu biti postavljena grupa od šest satelita.
Osnovni korisni teret je aparat „Plejada“ (Pleiades), tu su još i četiri vojna mikrosatelita „Eliza“ (Elisa) i čileanski aparat distantnog sondiranja Zemlje SSOT.
Posmatrano sa nekoliko aspekata ovime je otpočela nova epoha u istoriji istraživanja kosmosa. Po prvi put je jedna ruska RN, lansirana u kosmos sa kosmodroma koji nije pod kontrolom Rusije. Od prvog lansiranja svoje najstarije modifikacije („Sputnjik“) davne 1957. RN „Sajuz“ je ukupno 1776 puta lansirana u kosmos. Sa samo 99 neuspeha, ova RN ima stepen efikasnosti od 94.4%, što je imajući u vidu broj lansiranja svrstava na sam vrh. Do sada, RN „Sajuz“ je letela „samo“ iz kosmičkih centara u Bajkonuru (Kazahstan) i Plesecku (severna Rusija).
Time su Evropa i Rusija otpočeli kvalitativno novu etapu u svojoj saradnji od koje obe strane očekuju mnogo. Geneza projekta koji oficijelno nozi naziv „Sajuz u Gvajanskom kosmičkom centru“ (Soyuz at CSG) leži u jesen 1998. kada je formirana rusko-francuska grupa stručnjaka koja je proanalizirala kapacitete RN „Sajuz“ u slučaju njenog lansiranja iz Gvajanskog kosmičkog centra (CSG) lociranog samo 500 km severno od ekvatora.
Zbog blizine ekvatora, RN lansirana iz CSG dobija ubrzanje zemljine rotacije od oko 460 m/s, tako da u odnosu na nosivost sa Bajkonura od 1,7t, RN „Sajuz“ može iz Kurua na geostacionarnu orbitu da izbaci koristan teret mase do 2,8 t. Računajući da je cena kilograma korisnog tereta od $14,000 to $50,000 jasna je ekonomska logika ovog projekta.
Godinu dana kasnije, ruski predsednik Putin je potpisao projekat kojim je omogućeno proizvođaču RN „Sajuz“ samarskoj kompaniji CSKB „Progres“, Centru za eksploataciju kosmičkih aparata (CENKI), NPO „Lavočkin“ (proizvodjača URB „Fregata“) i OAO „Tjažma“ (izgradnja lansirnih rampi i montažnih hangara) da sa ESA-om, Francuskom kosmičkom agencijom (CNES) i kompanijom „Arijanaspejs“ potpišu ugovor o gradnji montažno-lansirnog kompleksa u Kuruu sa kompletnom infrastrukturom za lansiranje RN „Sajuz“ iz CSG. Zatim je u „Progresu“ razvijena nova verzija RN nazvana „Sajuz-ST“ koja može biti transportovano morskim putem do kosmičkog centra, adaptirana klimatskim uslovima Gvajanskog kosmičkog centra,
Istovremeno „Tjažmaš“ je sagradio montažni hangar (MIK) za horizontalnu montažu tri stepena RN, sistem za prevoz RN od MIK-s do lansirne rampe, mobilni toranj (MBO) visine 45m koji služi za montažu gornjeg raketnog bloka sa korisnim teretom u vertikalnom položaju, opsluživanje RN pre starta i zaštitu RN od jakih kiša (do 500 mm na dan) tipičnih za ovo podneblje i lansirnu rampu koja je udaljena 12 km od rampe RN „Arijana 5“. U njeno podnožje je 2007. položen kamen sa Gagarinove lansirne rampe, kao simboličan nastavak prekookeanskog korišćenja ove unikatne lansirne rampe čiji su osnovni tehnički koncepti razvijeni sredinom 50-ih.
Kao što se zna, tehnologija montaže RN i korisnog tereta na Bajkonuru i Plesecku je isključivo horizontalna, tako da je u Kuruu po prvi put primenjen kombinovani horizontalno-vertikalni proces sklapanje RN.
Razlog za to je što je horizontalna montaža pojedinih korisnih tereta, posebno većih satelita vrlo komplikovana, a nekih sa složenijom konfiguracijom gotovo i nemoguća, pa je odlučeno da se prva tri stepena RN sklapaju i transportuju do lansirne rampe na tradicionalan horizontalan nažin, dok se gornji raketni blok „Fregata-MT“ skupa sa satelitima na vrhu sklapa i prevozi vertikalno uz pomoć MBO do RN na lansirnoj rampi.
Drugi istorijski značaj ovog dogadjaja je vezan za borbu za kosmičko tržište. Naime, „Arijansapejs“, kompanija koja kontroliše 50% kosmičkog tržišta lansiranja satelita na geostacionarnu orbitu, sada sa kao što rekosmo najpouzdanijom RN na svetu, postaje jedini operater koji raspolaže kapacitetima lansiranja najšireg dijapazona satelita – od najmanjih mase do 1,5 t (RN „Vega“ čiji je prvi start planiran za januar 2012.), preko korisnih tereta srednje mase (RN „Sajuz-ST-B“) do ogromnih višetonskih kosmičkih aparata mase oko 21 t (nosivost RN „Arijana 5“). „Arijanspejs“ je konzorcijum deset evropskih država u kome Francuska ima najveći udeo (preko 60%).
Ova kompanija planira da godišnje lansira dve do četiri RN „Sajuz“ i već je od ruskog „Progresa“ zakazala gradnju 23 raketa. „Arijanaspejs“ već ima ugovore za 18 lansiranja RN „Sajuz“ (14 u okviru programa „Galilleo“), ali se prema vestima iz Samare očkuje da u narednih 15 godina RN „Sajuz“ bude ukupno 50 puta lansirana iz Kurua.
Treći istorijski aspekt ovog lansiranja je da je njime Evropa otpočela razvoj sopstvenog geonavigacijskog sistema „Galileo“.
U godinama koje dolazi „Galileo“ će postati veliki konkurent američkom GPS i ruskom „Glonasu“ i eliminisati zavisnost Evrope od tudjih geo-lokacionih sistema. Reč je o sistemu vrednom 5,4 milijardi eura u kome će mreža od tridesetak navigacionih satelita „Galileo“ biti razvijena u orbiti oko Zemlje do 2020.
Za razliku od GPS-a, „Galileo“ je zamišljen kao civilni navigacioni sistem koga će besplatno moći da koriste svi oni kojima je potreban. Američki GPS omogućava vojnim korisnicima širom sveta podatke velike rezolucije, dok civilni korisnici imaju pristup signalima manje preciznosti. Takođe, ako Bela kuća to želi, GPS može blokirati „civilne“ signale tako da je Evropa normalno želela da eliminiše zavisnosti od GPS-a.
Pored toga, kako je planirana preciznost sistema „Galileo“ veća od GPS-a (uz to omogućava bolje pokrivanje velikih gradova od GPS), došlo je tokom mandata Klintona da malog političkog rata između Starog i Novog sveta oko satelitskih geonavigacija.
SAD su naime smatrale da neprijateljske snage u elektronskom ratu mogu koristiti signale evropskog sistema „Galileo“ (neke od balističkih raketa na primer koriste njegove signale za navođenje) u udarima protiv američkih ciljeva. Pored toga, ako bi američke snage pokušale da ometu signale sistema „Galilea“ u potencijlanim napadima protiv njihovih vojnih instalacija, zbog frekvencije „Galilea“ došlo bi takođe do blokiranja signala sistema GPS-a. Takođe, Bela kuća nije ni malo bila srećna kada je Kina pristupila programu „Galileo“ (istina, kasnije je Kina istupila iz ovog projekta i odlučila da razvije sopstveni satelitski navigacioni sistem).
Zbog svih ovih problema, Evropska Unija je odlučila da promeni frekvencije sistema „Galileo“, tako da on tokom eventualnog elektronskog rata može biti blokiran bez ometanja GPS-a.
Mogli bismo takođe da naglasimo još jedan eventualni aspekt lansiranja iz Kurua. Poznato je da Evropa nema ni kosmički brod za let čoveka u kosmos, ni RN za njegovo lansiranje u orbitu. Sada, sa RN „Sajuz“ u Kuruu, ESA je po prvi put dobila raketu koja je projektovana za lansiranje kosmičkih brodova sa ljudskom posadom.
Kao što se zna, RN „Sajuz“ je izdanak čuvene „semjorka“ Sergeja Karaljova kojom su u kosmos leteli svi sovjetski i ruski pilotirani kosmički brodovi, od Gagarinovog „Vastoka“ (1961.) do najnovnijih misija na Međunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS). Od samog početka projekta, u ESA-i su se mogli čuti nagoveštaji potencijalnih pilotiranih lansiranja iz Kurua. Međutim, nedavna vest o eventualnom učešću ESA-u u gradnji servisnog modula američkog kosmičkog broda (nova verzija „Oriona“) na bazi teretnog aparata ATV koji služe za snabdevanje MKS-a, mogućnost korišćenja Kurua za lansiranje ljudi u kosmos čini manje verovatnom.
Sa druge strane, posle gašenja projekta RN „Rus-M“ namenjenog lansiranju novog ruskog kosmičkog broda i problema sa finansiranjem gradnje kosmodroma Vastočnij, možda će neka od modifikacija RN „Sojuz-2“ biti u stanju da iz Kurua ponese 14 t tereta, koliko novi brod treba da teži i time Kuruu bude upotrebljen kao tranzicioni kosmodrom dok Vastočnij ne bude završen.
Naravno, ovaj scenario ima vrlo male šanse da ikada zaživi, ali kako je ovo vreme u kome je mnogo toga moguće, sačekaćemo da vidimo hoće li EU i Rusija proširiti sferu korišćenja kosmodroma u Kuruu i u domenu ljudskih letova u kosmos.
Crne rupe, nove standrardne ‘sveće’ za premeravanje kosmosa
Novi metod utvrđivanja ekstremnih udaljenosti
Astronomi su dobili novu ‘alatku’ u svojoj kosmičkoj ‘kutiji za alat’ koja će pomoći da se preciznije izmeri udaljenost objekata van naše galaksije. Metod se zasniva na premeravanju poluprečnika jezgra, svetlih, divljih područja u centru dalekih galaksija.
Potreban nam je jedan takav odometar da bismo bolje razumeli odnos prostor-vreme-materija na skali čitave Vasione i rešimo misterije poput one u vezi prirode tamne materije, za koju verujemo da je uzrok ubrzanog širenja Vasione.
Već četiri decenije astronomi pokušavaju da ove sjajne baklje iskoriste kao markere za kosmička premeravanja. Naučnici iz Centra za tamnu kosmologiju sa Univerziteta Kopenhagen (University of Copenhagen’s Dark Cosmology Centre), i njihovi saradnici, veruju da su konačno smislili kako da se to izvede. Sjaj aktivnog jezgra zavisi od polouprečnika regiona vrelog gasa koji okružuje crnu rupu. Kada se izmeri poluprečnik, biće mnogo lakše utvrditi koliki je stvarni sjaj u odnosu na prividni, što zavisi direktno od udaljenosti. Objekte u našoj galaksiji, čija svojstva koristimo za utvrđivanje stvarne luminoznosti nekog drugog sličnog objekta u dalekim galaksijama, nazivamo standardne ‘sveće’.
„Ova povezanost poluprečnika sa sjajem dozvoljava nam da zaključimo da aktivna galaktička jezgra možemo da prihvatimo kao standardne ‘sveće’,“ kaže Kelly Denney post-doktorant sa Centra, autor studije koja će se pojaviti u Astrofizičkom žurnalu.
Za sada, standardne ‘sveće’ kojima utvrđujemo udaljenosti objekata van naše galaksije jesu supernove tipa 1a i cefeide, promenljive zvezde čiji sjaj možemo da predvidimo, ali su dobre samo za merenje udaljenosti objekata koji su tu bili kada je Vasiona bila približno 4 milijarde godina stara. Aktivna galaktrička jezgra doprineće preciznijem merenju udaljenosti objekata iz vremena kada je Vasiona bila tek 1.5 milijardu godina stara.
„Uglavnom se oslanjamo na supernove, ali biće stvarno lepo da dobijemo još jednu nezavisnu potvrdu kosmoloških parametara“, kaže astrofizičar Bradley Peterson sa Ohio državnog instituta. „Stvarno sam uzbuđen“.
Tehnikom ‘mapiranje odjeka’ (reverberaton mapping) meri se koliko je fotonima iz neposredne okoline crne rupe trebalo da se ponovo pojave – nakon što su ‘prošišali’ kroz vreo, gasoviti vrtlog koji okružuje crnu rupu. Pošto svetlost putuje konstantnom brzinom, astronomi mogu da utvrde poluprečnik gasovitog regiona a potom izračunaju stvarnu luminoznost aktivnog galaktičkog jezgra.
Ceo poduhvat je prilično škakljiv posao, između ostalog i zato što rezultate ovakvih merenja sjaja aktivnog jezgra kontaminira sjaj zvezda galaksije domaćina. Ali tim je dobio podatke astrofizičara Misty Bentz sa Georgia State Univerzity u kojima su korigovani efekti sjaja sa okolnih zvezda, a tu su i Denneyjeva precizna merenja poluprečnika.
„Ovo je stvarno dobra ideja“, kaže Bentz. „Ali treba poboljšati još par stvari, pre nego što krenemo da poredimo rezultate sa onim od supernovih, i neke duge“.
Denny kaže da tim planira da usavrši metod posmatranjem još nekoliko galaksija i, ako dobiju pristup Huble Space Telescope, i cefeida, promenljivih zvezda.
Peterson procenjuje da će proteći barem još jedna decenija da metod uhvati korak sa zajednicom astrofizičara. Toliko će potrajati i dodatno prikupljanje podataka, usavršavanje instrumenata za merenja i uklanjanje smetnji od ‘buke’ iz pozadine u rezultatima.
Ipak, u timu preovlađuje optimizam i ubeđeni su da će aktivna galaktička jezgra postati nove standardne ‘sveće’ kojima ćemo meriti udaljenost dalekih objekata, zato što su brojnija i vidljivija od standardnih zvezda. „Moglo bi da se desi da metod postane jedna velika ‘prečka na lestvici udaljenosti’,“ kaže Bentz. „Dovelo bi se sve na istu skalu, umesto što koristimo jednu stvar da izmerimo nešto drugo a to onda za nešto treće… Bila bi manja verovatnoća da je negde nešto pošlo naopako“.
Dobrodošli u Stefanov svet astronomije! 